Драмска секција

Дуго сам размишљао о почетку овог чланка. Искрено, дат ми је врло мали оквир а толико лепог, смешног и смотаног треба да кажем. Наравно, тема је Смотра аматерских позоришта Србије у Сурдулици. Занимљиво је да додам то, што је генерална проба наше представе била 3. маја, а такмичење, замислите, па исто 3. маја. Љут сам зато што се наша представа није квалификовала на Републичко такмичење. 

Е баш зато, што сам љут, нећу рећи да је Драгана Динић добила награду за најбољу женску улогу, да сам ја добио награду за мушку и да сам добио награду за сценарио! Да, бићу нескроман и рећи да сам ја написао награђени сценарио. Нећу вам рећи да ово све није могло без професорки српског језика Биљане Голубовић и Весне Марковић, које су нам организовале пробе и губиле живце када нисмо знали текст или нисмо били расположени за глуму. 

Ма, нећу ни да кажем како се добро зеза Ивана Илић, Кевче у представи, како Филип Трајковић имитира Хитлера, иначе Урош у представи, како Милош Савић прича оним танким гласом.

 Надам се да ми нећете замерити на стилу писања, јер уместо речи ШАЛА ја напишем ЗЕЗАЊЕ; то ме је иначе замолила Јелена Младеновић - школски психолог, да стил буде што опуштенији....Хеј, па хајде, кад сам је већ споменуо да кажем и ово..

.

Она, Јелена Младеновић, била је веома јака и добра морална подршка нама глумцима. 

Њој смо се обраћали за неке проблеме и за све што је кочило представу. 

Верујем да су јој остале доживотне трауме и овим путем је поздрављам!

 

Ту су вам и Милош Николић (Иван), Валентина Живковић (професорка српског), Тамара Станков (наратор), Соња Мишић (бранилац), Милош Савић (судац), Сања Задрипко (ратни профитер) и наравно, (директор) Милош Цветковић.

Да вам кажем нешто и о представи...Представа се зове ЂАЧ(Ш)КИ ТРИБУНАЛ и говори о међусобном неразумевању и нетолеранцији професора и ђака. Међутим, писао сам је у једном посебном стилу у коме се школа готово и не помиње, једноставно су на сцени војници са правим оружјем, са војничким шаторима, дрвећем и у правом ратном окружењу. Да бих вам објаснио о каквом стилу писања се ради даћу вам пример: два војника разговарају о својим непријатељима. Њихови највећи непријатељи су професионалци, односно професори, а њихове јединице су из латинског, математике и других области. Морам да споменем драмску секцију школе која постоји од 2003. године, иако нисам био у њој. Још увек се прича о њиховим сјајним представама какве су Ана Карењина и Повратак. 

После ове најновије представе изашло је неколико новинских чланака о нама у неколико РЕПУБЛИЧКИХ НОВИНА.

Гостовали само на ТВ5 у јутарњем програму и у емисији ПРОМАЈА, такође нас свуда зову да гостујемо. 

Веома се поносим што сам написао једно овакво дело које је постигло толики успех и искрено се надам да је ово почетак нечег много већег.

 Пошто сам љут, нећу рећи да се мнооого захваљујем АБШ-у, најбољој школи, без које овог не би било, да се захвалим целој драмској секцији и свакој подршци коју сам имао не само ја, већ и цела наша весела глумачка трупа у овој занимљивој авантури.

 Пуно вас поздрављам, читаоци, а уколико не читате овај чланак значи да сте неписмени...ЖИВЕЛИ!!!
Душан Чупић III5