Психолошка радионица

НИЈЕ ЗНАЊЕ ЗНАЊЕ ЗНАТИ, ВЕЋ ЈЕ ЗНАЊЕ ЗНАЊЕ ДАТИ

There's no such thing as a poor student, only a poor teacher

ЕКСЕРИ У ОГРАДИ

Једном беше мали дечак који је имао лошу нарав. Његов отац му је дао кесу пуну ексера и рекао је да  сваки пут када побесни и  изгуби контролу над собом закуца један ексер у ограду. Првог дана дечак је закуцао 37 ексера на ограду. Током следећих неколико месеци он је научио да контролише свој бес и број укуцаних ексера се смањивао. Открио је да је лакше контролисати своју нарав, него закуцавати ексере у ограду.  И тако је дошао дан, да током целог дана није побеснео.То је рекао свом оцу, а отац је њему одговорио да сваког дана када буде успео да контролише своје понашање из ограде ишчупа један ексер. Дани су пролазили... И једног дана дечко је био у стању да каже свом оцу да је ишчупао све ексере. Отац је узео сина за руку, одвео га до ограде и рекао : ''Добро си то урадио сине мој, али погледај све те рупе у огради. Ограда више никада неће бити иста. Када у бесу кажеш неке ствари, оне остављају ожиљак, као што су ове рупе у огради. Можеш човека убости и извући нож и после тога није важно колико пута кажеш да ти је жао, ране остају.''

ВЕРБАЛНА РАНА ЈЕ ИСТО ТОЛИКО БОЛНА КАО И ФИЗИЧКА.

ПРИЈАТЕЉИ СУ, ЗАИСТА, ВРЛО РЕТКИ ДРАГУЉИ. ОНИ ЧИНЕ

ДА СЕ СМЕШИШ, ОХРАБРУЈУ ТЕ ДА УСПЕШ У НЕЧЕМУ, ОНИ СУ

СПРЕМНИ ДА ТЕ САСЛУШАЈУ, ДА ПОДЕЛЕ ТВОЈ БОЛ, ИМАЈУ

ЛЕПЕ РЕЧИ ЗА ТЕБЕ И УВЕК ИМ ЈЕ СРЦЕ ОТВОРЕНО ЗА ТЕБЕ.

Пре пет година помислила сам да је право време да средњошколци добију прилику и оцене своје професоре, а затим и образложе дату оцену, к'о што је ред и како ваља.

Своју замисао преточила сам у анкету, а анкету пред ученике.

Једва су је дочекали сви ученици, али и поједини професори. Ови први срећни, што се и они за нешто питају, очекује се њихово мишљење и став, а ови други (поједини) повређени: '' Ма, ко то и зашто ученицима пружа такву могућност?'', као и ''Ко мене професора да оцењује, ученик ?!?''.

Пре пет година анкета доживљава крах. Некима драго, другима недраго, остаде неко гласно ћутање!!!

Сада је школска 2005/2006 година. На промоцији факултета продекан за наставу изјављује, а у складу са Болоњском конвенцијом:''...студенти ће оцењивати професоре...'' Исте ове године чујем и то да је сасвим нормално да матуранти у Сарајеву оцењују своје професоре.

Питам се да ли сам ја то ''ишла испред времена'' ? Да ли сам преценила ситуацију, ниво свести и савести? Свеједно, не губим наду. Желим само да што пре сазри свест, како ученика, тако и професора. Да ученици буду довољно зрели да се самооцењују. Да поједини професори схвате како је њихов рад и однос према ученицима јаван (транспарентан), изложен праћењу (мониторинг), процени и оцени (евалуација), како компетентних људи из МПС-а, тако и колега, родитеља и, наравно, УЧЕНИКА.

Мени је било важно да ученици разумеју циљ анкете. Да анкета није прилика за освету, прилика да покажу да су злопамтила, већ јединствена шанса да буду реални, објективни и искрени. Да покажу оно, што сами захтевају од својих професора. Да оцене праведно и образложе дату оцену.

Подједнако значајно било је и то да професори прихвате резултате анкете на један, једини и прави начин. Да су резултати анкете показатељи, како правих вредности које треба неговати и развијати, тако и слабости, недостатака и грешака у раду са ученицима које треба умањити, исправити, искоренити.

Ко ради тај и греши, али је прави успех када се грешка увиди и отклони.

Дошло је време самовредновања и вредновања. Ваљда је сад тај прави тренутак. Матуранти школе су већ рекли своје. Схватили су моје упутство за попуњавање анкете. И заиста, били су реални, објективни и искрени. Још важније, били су позитивни и показали својим примером како и шта треба оцењивати и ценити. 

Сада је ред на професоре, да учине то исто. Да самовреднују себе, свој рад и однос са ученицима. 

http://jejaabs.blogspot.com/