, када треба да се насамо са собом и проверите да ли је наше ментално тело глатко, да ли се развија у жељеном правцу, да ли нас нешто боли.
Ментална болест је здравствени проблем који у значајној мери слаби могућности особе да мисли, осећа и дела, изазива стрес и осујећује функционисање особа у важним животним областима.
има много имена, класификација, начина презентовања, али заправо је једно заједничко:
Разлика коју правимо између менталног и физичког је овде најочигледнија. Кад је нечија болест повезана са телесним, исказујемо жаљење, нудимо подршку, посежемо у болници, имамо много разумевања, стрпљења и бесни смо на болест која је захватила нашег рођака, пријатеља, познаника. Али када је неко ментално болестан? Уплашимо се, склонимо се, зажмуримо, не разумемо, немамо стрпљења.
Да ли сте знали да се, када доживимо социјално одбацивање, активирају исти рецептори мозга као и када доживимо физичку повреду? Усамљеност боли.
Прокрастинација значи одлагање нечег непријатног.
Прокрастинација је избегавајуће понашање које има за последицу саботирање сопствених циљева или решавање проблема. Особа хронично одлаже или избегава неко понашање како би избегла непријатност која је у вези са тим понашањем. С тога прокрастинација, представља одлуку из „стомака“.
Шта све одлажу особе склоне прокрастинацији?
Особе које су склоне прокрастинацији одлажу разне активности, почевши од тривијалних, свакодневних обавеза (као што је прање судова, чишћење и сл.), па до учења, физичке активности, активности везаних за посао, одлазак код лекара, активности везаних за лично усавршавање итд. . Особе склоне прокрастинацији су склоне да одложе непријатне задатке и обавезе за сутра, а када сутра дође, опет их помере за сутра. На тај начин особа не само да не решава проблеме и не послове већ ствара себи додатни проблем – додатну непријатност која је последица дуготрајног одлагања.
Шта се налази у основи склоности ка прокрастинацији?
У позадини одлагања непријатних обавеза је уверење особе да је боље избећи него се суочити са непријатним обавезама и илузија да ће непријатности које су данас одложене, сутра бити мање непријатне. Истина је заправо супротна, свако одлагање води повећању непријатности. Људи који превише и хронично одлажу своје обавезе обично доживљавају осећање кривице, самооптуживање и анксиозност поводом свог одлагања. Та осећања додатно појачавају непријатност у вези са активностима које одлажу што води учвршћивању избегавајућег понашања.
Шта особа добија одлагање?
Сваки пут када особа одложи извршење неке непријатне активности или обавезе, особа осећа тренутно олакшање што представља краткорочно задовољство, добит.
Проблем је у томе што дугорочно гледано, особа има знатно већу штету: повећава непријатност поводом извршења дате активности и не остварује циљеве или не решава актуелне проблеме. Супротност филозофије одлагања представља филозофију рационалног хедонизма. Суштина ове филозофије је одлагање тренутног задовољства зарад стицања већег, дугорочног задовољства, дугорочне добити. На пример, ако сада оперем судове и средим стан касније ћу уживати више и дуже него ако тренутно избегнем непријатност коју носи почетак обављања ове не баш изазовне активности. Или, ако превазиђем почетну непријатност, почнем и истрајем у учењу касније ћу се осећати добро јер ћу знати да сам обавио један део посла прешавши једну област коју спремам за испит.
Узроци прокрастинације
Један од најчешћих узрока прокрастинације је ниска фрустрациона толеранција. Особе са ниском фрустрационом толеранцијом имају скривену ирационалну филозофију да све што раде у животу мора за њих бити лако, пријатно и занимљиво и ако није тако онда ужасно, грозно и неподношљиво. Ужасавајући се поводом сваке активности која захтева неко улагање напора и савладавање извесних препрека, особе склоне овој животној филозофији од једне непријатности стварају две, додајући непријатности анксиозности око нелагодности.
Поред ниске фрустрационе толеранције у основи прокрастинације могу бити различити узроци, неки од типичних су: перфекционизам, страх од неуспеха, несигурност у себе, изостанак награде или признања, принуда, морање, пасивна агресивност, страх од критике, прокрастинација услед осећања кривице итд. Један од основних задатака у психотерапији овог проблема јесте откривање који од проблема стоји у основи прокрастинације. Када се идентификује проблем онда се терапеут и клијент прво баве решавањем тог проблема.
др Владимир Мишић
Понекад је обичан разговор довољан да дан буде леп...
