Новим ученицима Правно-пословне школе Ниш поклон за добродошлицу

ПРОЈЕКЦИЈА СЛАЈДОВА ПРЕКО ЦЕЛОГ ЕКРАНА 
 Пред препуном салом Позоришта лутака, 26. септембра 2011. године, драмски  студио Правно-пословне школе Ниш је на креативан начин пожелео добродошлицу ђацима првацима {средњошколцима,... да се не заборави :)  }.
Ученици другог разреда, наши глумци, су у извођењу представе Ми нисмо анђели, до сада били најинспиративнији и најсигурнији. Већ у првим минутима представе стекли су наклоност и симпатије публике за дешавања на даскама, које и нашим ученицима - глумцима аматерима, много значе. Захвалност, нешто старијим друговима и другарицама новопридошли ученици исказивали су честим и јаким аплаузом.
Поред образовно - васпитног карактера саме представе, (види више о томе:   Ни ми нисмо анђели  - Понедељак  02. мај. 2011.  објавили смо чланак на овом блогу поводом  премијере. ) бивши осмаци су били у прилици да виде где се могу опробати и потврдити у средњој школи.

 На пример, као чланови драмске секције.

Срећно им било!

А, срећно и већ провереним, глумцима, са новим улогама и представама!

Ексклузивно!
Наши  другови глумци на сцени Југословенског драмског позоришта!
Снови почели да се остварују!
ПРОЈЕКЦИЈА СЛАЈДОВА ПРЕКО ЦЕЛОГ ЕКРАНА

http://www.jdp.rs/

Посетили смо представу http://www.nijesmrtbiciklo.rs/"

Ми, анђели наше школе, за треће новембарско јутро, одабрали смо почетак који нам приличи. Као глумци пошли смо да гледамо глумце, пошли смо знајући да ћемо се позориштем одушевити, али само наслућујући диван дан.

Слика Београда у мислима је трајала тако кратко и била је толико сладуњава да се за пар сати претворила у јаву. Слика је оживела!
А ми, са оним бљештавим сјајем у очима, никада, чак ни у представи, толико нисмо личили на анђеле.
Раширених руку прихватили смо одлуку да похрлимо Авалском торњу, с умереном знатижељом ходали смо степеницама Авалског торња. Пишући о нашој оживелој слици Београда повремено уздишем, зато што знам да смо понели најлепша сећања са собом. Нерадо слутим настанак оне истине да се сва сећања претворе у успомене. Успомене су добре, лепе, ваља их држати близу срца, али су некако удаљенe. Нису успомене варљиве, немогуће је да оне толико варају.
Шетали смо Калемегданом удишући ваздух Београдског мора сатима. Нико од нас није притом крио ужурбаност да продужимо шетњу Кнез Михајловом улицом. Као да су ови сати нешто узгредно, нешто што не захтева ни реч која би означила његову суштину. Ово су били сати када се анђели друже, када се смеју шалама збијаним на свачије рачуне, када шетају, мислећи да су важни пословни људи, манекени, глумци, па и песници.
Да бих вас уверила у нашу срећу када смо ушли у Југословенско драмско позориште морала бих да извучем однекуд чаробни штап или пак дозовем ту слику да вам она сама каже. И сада док тумарам по мислима не престаје она тиха свечаност и оштра, ал` смирујућа тишина. О тој свечаности и тишини сведочили су најбоље изрази наших лица. Били смо запањени и очарани у исто време. Обилазили смо позориште слушајући речи једног образованог човека које су се низале у дуге реченице. Но, ми ниједног тренутка нисмо престали да га слушамо. Невероватно је било видети и наше професоре како упоредо с нама уче о једном потпуно топлом свету, свету уметности. Од саме представе неки су очекивали више, али су се на тим мислима кратко задржали. Анализирајући глумачке способности ликова, саму представу, причу, сцену схватили смо само једно. Па, ми смо одушевљени!
А шта да вам кажем о сусрету са Слободом Мићаловић? Оно што желите да чујете или истину? Ма, бесциљно питање. Овога пута се све поклопило. Она је типичан пример љубазне, образоване и смерне глумице. Можда и идеал којег ће неки од нас кроз коју годину пробати да опонашају.
А онда смо размишљали о повратку тј. морали смо да се вратимо. Окренули смо се позоришту, направили још коју слику и кренули натраг код нашег возача, чика Раце. За тренутак сам била разочарана таквим поздравом. Сентиментална каква јесам, очекивала сам да повратак кући неће доћи тако брзо. Чика Раца нас је чекао на договореном месту тачно на време, као да је у себи имао уграђену прецизност швајцарског сата.
Скрхани од дуге шетње, уморни од многих новостечених искустава нисмо остали будни до Ниша. Утонули смо у миран сан и у сну сређивали утиске. Са сигурношћу вам ово кажем, у тим сновима сви су сумирали дан у Београду. Неприметно сам отворила очи и једним погледом обухватила све анђеле. На њиховим лицима постојао је јединствен осмех једва видљив другима, сем мени. И ја сам га носила на лицу.
Јер, до тог осмеха долазиш само нехотице задовољан непосредном прошлошћу.
Толико смо се борили за овај дан! А, победили смо јер снови наше младости, сигурна сам потпуно, неће се претворити у кајање зрелости. Желимо да и убудуће остварујемо своје циљеве и снове, а не само да их сањамо. Пример овог прелепог и успешног дана је наш први корак на том путу. Ми, анђели ћемо и даље корачати.

Милица Митић II 2