Стил понашања наставника и њихови облици утицаја на ученике

Стил понашања наставника и њихови облици утицаја на ученике
примаран су фактор стварања позитивне социо-емоционалне климе у васпитнообразовном
процесу (Лалић, 2005).

Савремена педагогија пропагира
демократски начин руковођења јер се сматра најповољнијим за подстицање
целокупног развоја ученика. Демократски тип наставника успоставља
пријатељске, добронамерне, суптилне односе са ученицима, подстиче их на
активност, охрабрује их да постављају питања и излажу своја мишљења, креира
сарадничку атмосферу.

Успостављање интеракције са ученицима зависи од
врсте утицаја – директивног или недирективног. Ту се наставници разликују у
погледу оних комуникација које се односе на мотивацију и контролу
ученика. Недирективан стил понашања, који се сматра пожељним, доприноси
побољшању социјалних односа међу ученицима и бољој социо-емоционалној
клими у одељењу. Истраживања показују да је недирективни стил понашања
учитеља повезан са чешћим испољавањем иницијативе ученика у комуникацији
– они у већој мери изражавају сопствено мишљење, постављају питања и
почињу комуникацију.

Дакле, на развијање педагошких компетенција
будућих наставника, током припремања за свој позив, утиче указивање на
предности демократског, недирективног стила понашања и васпитања који се
испољава кроз позитиван емотивни однос према ученицима, кроз
комуникацију која се заснива на похвалама и охрабрењима од стране
одраслих, кроз већи степен флексибилности и уважавања индивидуалности код
ученика, кроз прихватање идеја од стране ученика итд.

Наставници морају бити
свесни важности својих улога у креирању подстицајне атмосфере, као и
значаја остваривања добрих интерперсоналних односа и позитивних интеракција
(вршњачких и оних у којима и они учествују).

Комуникација представља суштину васпитног рада, па из тога произилази и
потреба за развијањем и усавршавањем способности вербалне и невербалне
комуникације наставника. Природа њихове професије је усмерена на слање
порука - они у скоро свим васпитно-образовним ситуацијама шаљу
информације и поруке у виду инструкција, усмеравања, организовања,
подстицања, проверавања, анализирања.

То значи да наставници морају имати
развијене вештине слања порука, али и вештине реаговања на повратне поруке
које примају од ученика, активног слушања (са емпатијом). Педагошке
компетенције наставника обухватају способности интерперсоналне
комуникације која се од осталих облика комуникације разликује по следећем:
интерперсонална комуникација укључује вербално и невербално понашање
(садржајни и односни аспект); с обзиром на степен свесности и рационалног
учешћа у комуникацији, интерперсонално комуницирање укључује спонтано,
формално или конструисано понашање (или њихову комбинацију);
интерперсонална комуникација је динамична и зависи од природе односа међу
особама које учествују (успешнија је ако су присније и добро се познају);
укључује персоналну повратну информацију (фидбек), интеракцију и
усклађеност; усклађена је унутрашњим и спољашњим правилима;
интерперсонална комуникација је заједничка активност особа које
комуницирају, током које се може, у зависности од степена интеракције,
утицати на промену мишљења, осећања и понашања појединих учесника
(Братанић, 1990).

Припремање наставника за будући позив подразумева
развијање свести код њих да је потребан баланс између вербалне, невербалне
и посредне комуникације (контакти који се осварују преко писмених школских
и домаћих задатака). Такође, треба им указивати на позитивне карактеристике
интерперсоналне комуникације и развијати их код њих – заинтересованост за
комуникацију, искреност, обострано поверење и уважавање, активно
слушање.
ИЗВОР http://www.uskolavrsac.edu.rs/KnjigeGG/PaEpDisrp.pdf